2. место

Милан Вукашиновић, Тринаеста београдска гимназија

КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ И ЈА

„Помоћ пријатеља природи“

Сви људи који се занимају за природу увек кажу исту ствар: „Да би се очувала природа, треба свако да крене од себе; Замислите да свако подигне један делић ђубрета са пода, живели бисмо у много лепшем свету“. И док су сви ти искази донекле тачни, они занемарују једну кључну ствар: није појединац крив за рад система. У садашњем свету, ако сви појединци раде доста за планету, мало се постигне, али ако би велике корпорације које су разлог ових проблема урадиле мало, много би се постигло. Разни фактори утичу на климатске промене, од којих неки утичу и на мој персонални живот, што не значи да ја као појединац не би требало да се информишем и о оним факторима који се не тичу само мене. По мом мишљењу, тренутно су највећи изазивачи климатских промена комерционални произвођачи меса, произвођачи неразградивих материјала (пластика, непотребна амбалажа, кесе, гума, стиропор), и еколошки неедуковани људи.

Комерцијални произвођачи меса, тј. компаније које хране, тове, неетички убијају и масивно продају месо и друге делове стоке, пилића и других животиња су значајни изазивачи климатских промена. Не помињући начин на који те компаније раде свој крвав посао, индустрија меса има једну велику ману. Прво, сваког дана цела људска раса попије око 15.6 милијарди литара воде и поједе око 38 милијарде килограма хране. У поређењу са тиме, све краве на свету попију 135 милијарди литара воде и 70 милијарди килограма хране, и то су само краве, од 70 милијарди животиња које људи гаје у исте сврхе. Овакав начин стварања хране је дугачак, одузима превише ресурса које би људи могли да искористе и заузима превише површине на Земљи. Огроман део Земље је прекривен шталама, кланицама и другим местима везаним за производњу меса, уместо да за добијање свих калорија које долазе од меса гајимо кромпир (висикокалоричано поврће које има све витамине и минерале) који би заузимао три пута мању површину и знатно мању количину воде дневно. Да ли то значи да сви треба да постанемо вегетеријанци? Не. Много би еколошки било боље да се смањи дневни унос меса код свих људи, јер индустрија меса ради по принципу испоруке и потражње – ако је мања потражња за месом, мање ће се меса производити. Поред загађења које фабрике меса производе и воде коју троше, краве такође производе метан, који је један од гасова који су најзаслужнији за ефекат стаклене баште.

Произвођачи неразградивих материјала су део проблема, али изазивач проблема је сектор који потражује те неразградиве материјале. Појединци који уместо једнократних кеса носе цегере на пијацу и у радњу помажу, али и они су беспомоћни пред наруџбином која је умотана у 6 слојева пластике, кеса и амбалаже. Из неког разлога је настао светски тренд да се ствари безпотребно пакују, узимају и на крају бацају, дајући малу или никакву корист. Проблем са свим тим кесама, амбалажама и ђубретом је тај што кад-тад заврши у океану. Огромна острва плутајућег смећа плове морским струјама свих океана свакодневно, и када се то ђубре насуче на обалу, захтева трошење енергије и ресурса да би се сакупило. У већини случајева захтева исте те кесе, само нагомилавајући на већ огромну хрпу ђубрета у свету. Ресурси који се утроше на стварање тих материјала, и количина загађења које се ослободе при том процесу су огромни. Загађење директно утиче на климу и на ваздух који удишемо свакодневно.

Људи који су еколошки неедуковани или само немарни такође доприносе климатским променама. Последице њиховог понашања неће се одразити у њиховом животном веку, али ће сачекати следеће генерације. Зато је екстремно себично мислити и понашати се тако. Само зато што се нешто лоше неће десити у ближој будућности не значи да је оправдано због баш тог разлога.

Климатске промене утичу на мене, и на све друге одговорне људе који желе да живе у чистом, здравом свету без патње и загађења. Оне постављају проблем на који се треба одговорити што пре јер можда буде прекасно. Мала ствар као повећање просечне температуре на свету за 1,5 степени у протеклих 20 година звучи безазлено, али та мала промена је истребила стотине врста биљака и животиња, променила топографски изглед планина и санти леда и подигла ниво мора. Најбоља опција у овим околностима је едукација, као и примена научених мера и вредности и пренос знања на друге људе који су вољни да прихвате еколошке вредности.

Истина, на почетку овог есеја сам рекао да је клише рећи да се нешто можда и постигне ако сви урадимо мало, али у режиму који неће да се промени у блиској будућности једини могући начин борбе против климатских промена је лично ангажовање и занимање за проблеме који утичу на све нас.