Сажетак: Питање климатских промена се данас сагледава са више аспеката. За неке државе оно је пре свега еколошко, за неке економско, а за неке етичко. Циљ права климатских промена је да сублимише све ове сфере и изгради ефективан правни оквир који би спречио опасна дејства по животну средину али на правичан начин, узимајући у обзир различите околности чланова међународне заједнице. Централна улога у изградњи таквог система припада Уједињеним нацијама. У оквиру ове организације донете су најважније међународне конвенције од значаја за питање климатских промена. Крајем двадесетог века донета је Оквирна конвенција Уједињених нација о климатским променама којом је постављен темељ даљем развоју међународног правног система. Ради њене операционализације донета су још два значајна, правнообавезујућа акта: Кјото протокол и Париски споразум. У исто време Европска унија је градила свој правни систем, чији преглед такође завређује пажњу. У првом делу рада се анализирају постојећи међународни уговори у овој области, њихове основне карактеристике, предности и недостаци. У другом делу рада, анализира се новије законодавтсво Европске уније на плану климатских промена,  Европски зелени план а посебно будући Европски закон о клими. При изради рада коришћена је научна правна литература, анализирани позитивно-правни прописи (пре свега међународни, наднационални акти Европске уније), извештаји међународних огранизација попут Међувладиног панела за климатске промене.

Кључне речи: право климатских промена; Оквирна конвенција УН; Кјото протокол; Париски споразум; Европски зелени договор